Pripreme za Arhitekturu: Između Mita i Stvarnosti - Iskustva Đaka

U poslednjih nekoliko godina, tema priprema za arhitekturu postala je gotovo opsesija među maturantima. Velika konkurencija, ograničen broj mesta i fama o teškom prijemnom ispitu stvorili su ogroman pritisak i potražnju za kursevima i privatnim časovima. Među kandidatima kruže priče o “najboljim profesorima”, “čarobnim metodama” i garantovanom upisu. Ali, kakva je stvarnost iza ovih obećanja? Na osnovu brojnih iskustava đaka i studenata, postavlja se pitanje da li su pripreme za arhitektonski fakultet uvek vredne uloženog novca, vremena i energije.

Početak puta: Istraživanje i izbor “najboljih”

Većina đaka koji žele da upišu arhitekturu počinje sa obimnim istraživanjem već u trećoj ili na početku četvrte godine srednje škole. Kriterijum je često jedan - najveća prolaznost. Priče o pojedinim predavačima koji su “prošle godine upisali najveći procenat svojih đaka” postaju urbani mitovi koji kruže hodnicima škola i internet forumima. Cene takvih priprema su često visoke, i sežu i do nekoliko stotina evra za devetomesečni program. Sa oko 600 kandidata godišnje za 250-ak mesta, logika kaže da je ulaganje isplativo. Ali, da li je cena uvek opravdana kvalitetom?

Jedan od đaka je podelio svoje iskustvo: odlučio se za pripreme kod predavača koji je imao odličnu reputaciju po pitanju prolaznosti. Međutim, sam početak bio je više nego nekonvencionalan. Prvi čas od četiri sata protekao je u “dubokom filozofiranju o smislu života i suštini arhitekture”, što se, kako se kasnije ispostavilo, ponavljalo tokom celog perioda priprema. Praktičan rad, posebno crtanje po modelu i rad na nacrtnoj geometriji, bio je na drugom planu.

Organizacija i uslovi rada: Od malih stanova do “renoviranih” prostora

Početak priprema često se odvijao u neadekvatinim uslovima. Jedan đak opisuje kako su se na prvim časovima, u dvosobnom stanu, u sobi od jedva 15 kvadratnih metara, “gurali” po 50 ljudi. Nedostatak prostora, vazduha i svetlosti bio je očigledan. Dodatni problem je bio i nedostatak opreme - svaki đak je morao da donosi svoju tablu za crtanje, hammer i olovke, a i pored toga, često nije bilo dovoljno mesta za sve.

Tek nakon nekoliko meseci, pod pritiskom đaka, obezbeđen je “pravi” radni prostor, koji je, međutim, u početku bio “demolirani stan pun prašine i šuta”. Tek u februaru, nakon renoviranja, đaci su dobili osnovne uslove za rad - svetla i reflektore. Međutim, i tu su se javljali problemi - reflektori bi često “crkli”, vraćajući đake u polumrak, što je uticalo ne samo na kvalitet crteža već i na opšte zdravstveno stanje, izazivajući glavobolje.

Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste činjenica da su druge grupe i “škole” za pripreme počinjale sa crtanjem modela već u oktobru, dok su đaci u ovom slučaju prvi model videli tek u februaru. Većina vremena na časovima odlazila je na diskusije koje su se mogle okarakterisati kao filozofske, a često i na teme poput fudbala, umesto na praktične vežbe i razumevanje perspektive i arhitektonskog crtanja.

Dinamika nastave i odnos predavača prema đacima

Pored loših uslova, jedan od najvećih prigovora tiče se samog odnosa predavača prema đacima i dinamike nastave. Đaci su često bili primorani da čekaju da predavač završi privatne telefonske razgovore, skuva sebi kafu ili čak ode na ručak. Postojali su i slučajevi da je predavač đake slao u obližnju prodavnicu da mu kupe cigare i piće tokom časova, što je dovodilo do propuštanja ključnih objašnjenja.

Neprofesionalnost se ogledala i u konstantnom pušenju u zatvorenoj, maloj prostoriji, što je smetalo đacima, posebno nepušačima i onima sa zdravstvenim problemima. Predavač je, umesto da koncentriše vreme na pripremu, često pričao o tome kako se on spremao za prijemni “samo 10 dana” i kako bi i sada mogao da spremi svakog za isto vreme, ali po istoj ceni kao cele pripreme. Takve izjave, iako možda imale za cilj da smire đake, zapravo su doprinele opuštanju i gubljenju dragocenog vremena.

Kako se prijemni približavao, tenzija je rasla. Poslednjeg meseca, kada su pripreme trebale da budu najintenzivnije, đaci su suočeni sa haotičnom organizacijom - nedostatkom tabla, papira, i mesta. Umesto da crtaju kompozicije u stvarnom prostoru, stajali su u krug dok je predavač pregledao domaće radove, dajući nekonkretne komentare poput “linije ti ne valjaju, nacrtaj ih bolje”. Takav sistem nije donosio nikakvu korist pojedincu.

Poslednje nedelje i odlazak na probni rad u stvarni prostor

Kulminacija neorganizovanosti dogodila se tokom poseta Pionirskom gradu - prostoru gde se održavao prijemni. Dok su druge pripremne škole imale redovne termine i organizovane sesije crtanja u tom prostoru sa postavljenim modelima, đaci ovog predavača otišli su samo dva puta. Prvog dana dobili su uputstvo “analizirajte prostor”, nakon čega je predavač otišao u kafić i vratio se nakon tri sata. Drugog dana, uputstvo je glasilo “nacrtajte prostor”, a predavač je ponovo nestao, da bi se vratio pred kraj u panici, trčeći kroz salu i jedva bacivši pogled na radove. Takav pristup ostavio je đake bez ikakvog korisnog feedback-a ili pripreme za stvarni ispit.

Pred sam prijemni, atmosfera je postala toksična. Predavač, svestan da nije adekvatno pripremio đake, postao je nervozan i počeo da “otpisuje” pojedince, govoreći im da “počnu da rade bolje”, a u jednom slučaju je čak izjavio pred drugim đacima da će “oći u crkvu da upali svecu da [neki đak] padne na prijemnom”. Takvo ponašanje nije samo neprofesionalno, već i duboko štetno po psihičko stanje mladih ljudi pod ogromnim pritiskom.

Kontradiktorna iskustva i važnost ličnog istraživanja

Interesantno je da se na forumima i društvenim mrežama mogu naći potpuno kontradiktorni komentari o istim predavačima. Dok neki đaci opisuju katastrofalna iskustva, drugi istog predavača hvale do neba, navodeći fenomenalnu prolaznost i neprocenjivo znanje. Ova raznolikost iskustava ukazuje na jednu važnu stvar: iskustvo sa pripremama za arhitekturu je izuzetno subjektivno i zavisi od očekivanja, lične motivacije, ali i od toga da li ste upali u “omiljenu” grupu ili ste bili među onima koji su “otpisani”.

Neki komentari sugerišu da odlična prolaznost pojedinih predavača možda nije isključivo rezultat njihovog pedagoskog rada, već i drugih faktora, poput saradnje sa drugim, angažovanijim predavačima u prethodnim godinama, ili čak poznanstava na samom fakultetu. Stoga, brojke o prolaznosti treba uzeti sa rezervom i uvek ih proveriti.

Šta činiti? Saveti za buduće kandidate

Na osnovu ovih iskustava, mogu se izvući određeni zaključci i saveti za sve one koji se planiraju pripremati za Arhitektonski fakultet:

1. Ne verujte slepo reklamama i fami. Prolaznost je važan pokazatelj, ali nije jedini. Potražite što više first-hand iskustava od đaka iz prethodnih generacija.
2. Posetite čas pre nego što se upišete. Ako je moguće, zatražite da prisustvujete probnom času. Obratite pažnju na uslove rada, organizaciju, odnos predavača prema đacima i koliko se vremena efektivno koristi za praktičan rad na crtanju, nacrtnoj geometriji i kompoziciji.
3. Postavite jasna pitanja. Pre upisa, pitajte o tačnom planu i programu, broju časova posvećenih crtanju po modelu, načinu davanja povratnih informacija i tome da li se radi u grupama održivog kapaciteta.
4. Razmislite o alternativama. Da li su privatni časovi kod studenta arhitekture možda bolja opcija? Da li postoji mogućnost samostalnog vežbanja uz povremene konsultacije? Mnogi studenti su uspeli i bez skupih priprema, uz dobru organizaciju, samodisciplinu i korišćenje resursa kao što su stari prijemni ispiti.
5. Ne zanemarujte bodove iz srednje škole. Iako se priča da su oni manje važni, u borbi za mesto na budžetu svaki poen je dragocen. Fokus na prijemni ne sme da bude po cenu padanja proseka.
6. Vaša motivacija i rad su ključni. Nijedan predavač, ma koliko bio dobar, ne može da garantuje upis bez vašeg ozbiljnog rada, posvećenosti i upornog vežbanja. Arhitektonsko crtanje zahteva sati i sati prakse.

Zaključak: Vrednujte svoje vreme, novac i trud

Pripreme za arhitekturu mogu biti koristan alat i putokaz, ali nikada ne smeju postati jedina nada ili finansijsko breme koje donosi samo stres i razočarenje. Kao što iskustva pokazuju, visoka cena ne garantuje automatski visok kvalitet, dobru organizaciju ili etičan odnos prema đacima.

Konačno, upis na arhitekturu je samo prvi korak u dugom i zahtevnom putu. Sposobnost da se kritički sagledaju ponuđene opcije, da se preuzme odgovornost za sopstvenu pripremu i da se izdrži pod pritiskom - to su veštine koje će biti korisnije od bilo kog “čarobnog” metoda sa skupih priprema. Stoga, prilikom odluke gde i kako se spremati, vodite se ne samo brojkama već i zdravim razumom, ličnim osećajem i istinskom željom da savladate veštine neophodne za budućeg arhitektu.

Važno je zapamtiti da je prijemni ispit za arhitekturu izazov koji se može savladati uz dovoljno rada, strpljenja i prave podrške - bilo da ona dolazi od organizovanih priprema, privatnih časova ili marljivog samostalnog rada. Ne dozvolite da vas fama i strah nateraju da donesete ishitrenu i skupu odluku. Istrazite, pitajte, uporedite. Vaša buduća karijera u arhitekturi zaslužuje da krene na čvrstim temeljima.